Srpska Trobojka

SRPSKI PATRIOTSKI SAJT
 
PortalPortal  PrijemPrijem  KalendarKalendar  GalerijaGalerija  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  PristupiPristupi  

Delite | 
 

 U zapećku Srpske istorije

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Vukodlak
Admin
avatar

Muški
Broj poruka : 63
Godina : 45
Lokacija : Nova Pazova
Omiljeni Vojvoda : Omiljen Vojvoda
Datum upisa : 01.06.2008

PočaljiNaslov: U zapećku Srpske istorije   Ned Jul 20, 2008 2:16 am

Junaci Drugog svetskog rata



U zapećku Srpske istorije

Mada
je Kraljevina Jugoslavija aprila 1941. godine kapitulirala za samo
jedanaest dana, to je predstavljalo neminovnost kada se ima u vidu
tehnička superiornost i brojna premoć fašističkih zavojevača.
Jugoslavija je, u stvari, položila oružje bez gotovo ikakvog
ozbiljnijeg otpora, ali je zabeleženo više pojedinačnih slučajeva u
kojima su naši ljudi dokazali da su dostojni naslednici svojih daljih i
bližih predaka koji su se suprotstavljali svakoj tiraniji.


Takvi
primeri su, nažalost, ostali daleko od očiju i ušiju javnosti, jer
posle rata, o ljudima koji su to višestruko zaslužili, nije gotovo
nijedna jedina reč napisana. Jedan od takvih ljudi, istinskih heroja,
je i inžinjerijski poručnik Božidar V. Žugić, rodjen 1915. godine u
selu Novakovići podno planine Sinjajevine. Suprotstavljajući se
neprijatelju, ne prihvatajući predaju, herojskije je pao u 26. godini
života.

Svaki drugi narod bi ljude kao što je bio junak priče
koja sledi, ovekovečio ne samo u istorijskim udžbenicima, već bi im
posvetio bezbroj filmskih i televizijskih priča, literarnih radova,
stripova i novinskih članaka. Zbog partijskih interesa, medjutim,
ideološke nastranosti i ostrašćenosti prema istorijskim zbivanjima koja
su u najlepšem svetlu prikazivala oficire i vojnike Kraljevske vojske,
posleratne generacije, uključujući i današnje, nisu bile u prilici da
se napajaju jednim od retkih primera odanosti i ljubavi prema otadžbini
i vernosti vojničkoj zakletvi.

Neposredno pre nego što su
fašističke horde nasrnule 6. aprila na Jugoslaviju, puk u kome je u
Virovitici službovao inžinjerijski poručnik Žugić, rasporedjen je na
području Vojvodine gde je poseo položaj u dužini od 35 kilometara – od
Bezdana, nizvodno levom obalom Dunava i severno prema Subotici.
Nemačkoj najezdi pridružila se ubrzo posle toga i Hortijeva Madjarska
koja je 11. aprila, pet dana posle napada Nemačke znači, objavila rat
Kraljevini Jugoslaviji.

Najistureniji deo Desetog posadnog puka,
u čijem je sastavu bio poručnik Božidar Žugić, povlačio se 12. i 13.
aprila bez pružanja ikakvog otpora nadirućim nemačkim i madjarskim
oklopno-mehanizovanim snagama. Mladi poručnik se ozbiljno pobunio,
smatrajući da odstupanje pred neprijateljem može, i sme, da usledi samo
posle oružanog suprotstavljanja, odnosno kada bi dalji otpor, gledano
logikom trenutnog stanja na bojnom polju, bio necelishodan. Povlačiti
se pred neprijaeljem bez ispaljenog metka, Žugiću nikako nije išlo u
glavu. Zato je oštro protestovao kod komandanta dela jedinice u čijem
su se sastavu nalazili njegovi inžinjerci. Komandant Božidar Ristić je,
medjutim, ignorisao njegove primedbe i nastavio sa povlačenjem sve dok
se jedinica kod sela Gložan, negde na sredokraći puta Novi Sad – Bačka
Palanka, našla u okruženju madjarskih oklopnih jedinica. Boriti se, ići
u proboj iz okruženja, ili položiti oružje bile su alternative o kojima
je odlučivao komandant jedinice. A on je odlučio upravo on što poručnik
Žugić nikako nije odobravao. Komandant Ristić je, naime, odlučio da
istakne belu zastavu i stupu u pregovore sa madjarskim komandantom o
uslovima predaje.
U trenutku kada su se dva komandanta sastala
ispred jedinice spremne da preda oružje, iz stroja je istupio poručnik
Božidar Žugić, odlučnim korakom prišao svom komandantu i pred svima
odlučnim glasom rekao:

- Gospodine komandante, šta to radite? Zar se tako brani otadžbina? Srpski oficir gine, a ne predaje se! Ja se ne predajem!

Posle
tih reči Hrabri poručnik je potegao pištolj i na licu mesta lišio
života i svog i madjarskog komandanta. Usledili su pušćani i
mitraljesci hici kojima je ubijen poručnik Žugić i njegovih šesnaest
vojnika. Ostatak jedinice se razbežao, bilo je dosta ranjenih i
zarobljenih koji su otpremljeni u zarobljeničke logore. Preko
beživotnog tela Poručnika Žugića i izginilih vojnika, Madjari su prešli
tenkovima i nesahranjene ostavili na bačkoj ledini.

Meštani
Gložana, Slovaci, sakupili su posmrtne ostatke neustrašivog poručnika i
njegovih vojnika, preneli ih na staro Srpsko groblje u svom selu i
sahranili uz pravoslavno opelo koje je održao paroh susednog sela
Begeč. Čestiti Slovaci iz Gložana podigli su posle rata spomenik
izginulim i na njemu uklesali sledeće reči: “Ovde počiva 17 boraca 10.
posadnog puka koji predvodjeni poručnikom Božidarom Žugićem padoše
13.4.19141. u borbi protiv okupatora”. Pola veka niko od civilnih i
crkvenih vlasti nije posetio mesto gde su sahranjeni izginuli vojnici i
njihov starešina. Jedino su meštani Gložana, čestiti Slovaci, redovno
održavali grobnicu, kao što je to i ove godine učinila sa svojim
učenicima gospodja Vjera Sklenar, učiteljica u mesnoj osnovnoj školi.

Prvi
zvaničan posleratni pomen poručniku Žugiću i njegovim vojnicima, u
organizaciji Crkvene opštine čelarevsko-gložanske, održan je 13. aprila
1991. godine – pedeset godina posle opisanog dogadjaja. Interesantno
je, pri tome, da je, posredstvom posleratnih vlasti, na spomenik
ucrtana petokraka, što bi moglo da navodi na pomisao da je poručnik
Žugić svoj herojski čin počinio kao komunista. Činjenica je, medjutim,
tvrde svi koji su poznavali Božidara Žugića, da je njegov herojski
podvig izraz njegovog rodoljublja, vojničke časti i oficirskog zaveta
da će viteški braniti svoju otadžbinu Kraljevinu Jugoslaviju.

Domaća
javnost, rekosmo na početku, nije imala, a nema ni danas, nikakva
saznanja o opisanom dogadjaju. I kako to obično biva kod nas, o
viteštvima i podvizima naših ljudi, više se znalo, pisalo i pričalo
van naše zemlje. Takav je slučaj bio i sa herojskim podvigom poručnika
Božidara Žugića. O njemu je pisala čak i neprijateljska, madjarska,
štampa a najlepše se o njemu izrazio i nemački feldmaršal Maksimilijan,
koji je uzrok i način pogibije srpskog poručnika, prokomentarisao na
sledeći način pred članovima svog ratnog štaba:

- Samožrtvovanje
i kažnjavanje smrću svog komandanta zbog čina predaje, najveći je
moralni čin i patriotsko osećanje pripadnika armije, a to je svojstveno
srpskom ratniku i može da služi na čast vojsci koja takve pojedince
ima.


Sa ovom izjavom Nemci su upoznali pripadnika svoje Druge armije
koji su posle završenog rata u Jugoslaviji, nastavili rat invazijom na
Sovjetski savez. Primerom srpskog oficira, dakle, nadahnjivali su se
Nemci, Madjari i pripadnici drugih naroda koji su se kroz štampu u
mnogim zemljama Evrope informisali o njegovom podvigu. U Srbiji se,
nažalost, još uvek gotovo ništa ne zna ko je bio i kakvu je poruku
ostavio svom narodu istinski heroj i veliki rodoljub - poručnik Božidar
V. Žugić.






_________________
Na Dnu Mora Pasje Krvi
Nazad na vrh Ići dole
http://vukodlak.magix.net/website
 
U zapećku Srpske istorije
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Srpska Trobojka :: Velika srbija :: Ratne Price-
Skoči na: