Srpska Trobojka

SRPSKI PATRIOTSKI SAJT
 
PortalPortal  PrijemPrijem  KalendarKalendar  GalerijaGalerija  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  PristupiPristupi  

Delite | 
 

 Naličje “oluje”

Ići dole 
AutorPoruka
Vukodlak
Admin
avatar

Muški
Broj poruka : 63
Godina : 46
Lokacija : Nova Pazova
Omiljeni Vojvoda : Omiljen Vojvoda
Datum upisa : 01.06.2008

PočaljiNaslov: Naličje “oluje”   Ned Jul 20, 2008 2:13 am

U sećanjima na “Oluju”,
kojom je pre dvanaest godina po drugi put u XX veku izvršen genocid nad
Srbima u Hrvatskoj, oglašavaju se danas mnogi učesnici tadanjih
zbivanja, uključujući i ljude koji su u to vreme zauzimali visoke
položaje u Republici Srpskoj Krajini (RSK). Nisu, naravno, sporna
njihova svedočenja o zločinima i zverskim masakrima hrvatske armade.
Niko, takodje, ne spori njihova kazivanja da su Hrvati “Oluju” izveli
uz blagoslov i svestranu moralnu i materijalnu podršku Zapada, SAD i
Nemačke pre svega. Niko, isto tako, ne može da prigovori isticanju
činjenice da je Piter Galbrajt, američki ambasador u Hrvatskoj, na
hrvatskom tenku, putem barjaktara, celom svetu nedvosmisleno potvrdio
upletenost svoje zemlje u proterivanje Srba sa ognjišta koja su pre
više vekova podizali njihovi pradedovi. Niko, dakle niko, pod nebeskim
svodom, ne može da opravda hrvatski i američko-nemački genocid nad
srpskim življem u nekada ponosnoj i viteškoj RSK.



“Posipanje pepelom”

Ali,
kao što nema oprosta za gnusni čin Hrvata iz avgusta 1995. godine, nema
oprosta ni za one Srbe koji su, makar to bilo iz neznanja,
neobaveštenosti, vojničke ili političke neukosti, u dobroj meri
doprineli da hrvatska soldateska neverovatnim “blic-krigom”, ovlada
Krajinom. Kako je to uopšte bilo moguće kada se zna čime je sve
raspolagala Vojska RSK? To pitanje i danas zaokuplja pažnju mnogih
Srba, jer se još uvek dobro sećaju zvaničnih izjava čelnika Krajine o
rešenosti da će se zemlja do poslednjeg čoveka boriti za odbranu svoje
dece, svojih domova, njiva i pašnjaka. Mnogi zvaničnici su se otvoreno
kleli da noga hrvatskih snaga može kročiti u Knin samo preko njih
mrtvih.

Autor ovih redova je 1991. godine
boravio u Kninu, Gornjem i Donjem Lapcu, Gračacu, Srbu, Korenici,
Plitvicama, Buniću i više drugih mesta u Lici i na Kordunu, a kasnije
i u delu RSK u Baranji, gde je od mnogih zvaničnik – lokalnih i
republičkih, slušao slična zaklinjanja. Tokom razgovora sa Milanom
Martićem u Kninu, u novinarskoj beležnici i na video traci ostalo je
pored ostalog zapisano “da se hrvatska šahovnica nikada neče zavioriti
na Kninskom gradu”. U Komandi korpusa, takodje u Kninu, prilikom
razgovora pokojnog predsednika RSK Milana Babića sa generalom
Trajkovskim i njegovim saradnicima, Krajišnici su od vojske tražili
pomoć u oružju kako bi se uspešno odbranili od sve češćih i žešćih
napada Hrvata i njihovog otvorenog nagoveštavanja o proterivanju Srba
sa tih prostora.. Ne zalazeći dalje u detalje u vezi sa izjavama i
obećanjima pojedinih političara i vojnih starešina, bez potrebe da
ponovo, samo povodom godišnjica “Oluje” citiramo stavove i izjave
Franje Tudjmana, Stipe Mesića, Gojka Sušaka, Josipa Boljkovca, Martina
Špegelja, Šeksa i drugih o neophodnosti proterivanja Srba iz Krajine,
sagledajmo i “drugu stranu medalje” o čijem se naličju malo zna i
priča. Ona, ustvari, odslikava nečinjenje, neodgovornost, nestručnost,
pa i kukavičluk pojedinaca koji su bili odgovorni za sveukupnu borbenu
spremnost i rukovodjenje Vojskom RSK. Ti nekadanji “eksperti” i
“stratezi” – kreatori odbrambene politike RSK, i dalje podsećaju na
svima dobro znana zlodela hrvatske strane, izbegavajući da bilo šta
kažu o sopstvenim gresima. Nije čudo, stoga, što im mnogi Krajišnici i
ljudi iz drugih krajeva Srbije prigovaraju za “posipanje pepelom”,
odnosno skidanja sa sebe bilo kakve odgovornosti za napuštanje Krajine
na, kako neki tumače, nimalo častan način. Najozbiljnija je zamerka,
pri tome, da su i političari i vojska, napuštajući bezglavo RSK,
ostavili iza svojih ledja nezaštićen narod na milost i nemilost Hrvata
žednih srpske krvi.


Neiskorišćene prednosti

RSK
je ledja najpre okrenula Socijalistička Republika Jugoslavija (SRJ).
Jer, mada su njeni zvaničnici javno isticali da će joj priteći u pomoć
i pružiti moralnu, političku, vojnu i svaku drugu podršku ukoliko na
bilo koji način bude ugrožena od Hrvata. Poznato je, medjutim, da je
svaka obećavana pomoć izostala, navodno zato što su Krajišnici, bez
ikakvog otpora, trenutno napustili svoju zemlju, tako da nisu stvorili
neophodne uslove regularnim snagama SRJ da se uključe u borbena
dejstva. Predsednik Slobodan Milošević je, kruži priča, vidno
iznerviran razvojem dogadjaja, na pitanje jednog od čelnika Vojske RSK
šta da radi, dgovorio: “Ubi se!”

Nezavisno
od toga što što je Hrvatska imala punu podršku od SAD i Nemačke, po
nekima i iz pojedinih krugova SRJ, neopoziva je činjenica da RSK nije
trebala, niti smela, da za nepuna četiri dana položi oružje pred
genocidnim Hrvatima. Jer, Krajišnici su posedovali ljudski i
materijalni potencijal koji je obezbedjivao ne samo uspešan otpor, već
i konačan ishod u svoju korist. RSK je, na primer, posedovala savremeno
pešadijsko, artiljerijsko, oklopno, protivvazdušno, raketno i drugo
naoružanje. Dugo su tokom trogodišnjeg sukoba bili znatno superiorniji
i u broju borbenih aviona i helikoptera. Hrvati su jedino imali
prednost u broju operativne vojske, koja je iznosila 2,5:1, ali to,
sobzirom na konfiguraciju teritorije i odbrambeni koncept, nije
predstavljalo nikakvu prednost. Srbi su, naime, bili u poziciji da
brane svoju, a ne da posedaju tudju teritoriju. Hrvati su, znači,
morali da borbom osvajaju teritoriju bogomdanu za odbranu. Za razliku
od Hrvata, koji bi, da je bilo odbrane, trpeli nesagledive gubitke u
živoj sili i tehnici, Srbi su, s taktičkog, operativnog i strategijskog
koncepta gledano, bili u situaciji da mesecima i godinama uspešno
brane sve delove svoje države.

Još su
nepovoljniji uslovi za napadača bili u pogledu angažovanja
oklopno-mehanizovanih jedinica. Usmerena isključivo na teško prohodne i
kanalisane komunikacije, sva ta tehnika bila bi prilično lak plen za
branioce koji su raspolagali svim vrstama protivoklopnog naoružanja,
uključujući i odgovarajuće raketne sisteme. Na terenima kakvi su
prilazi Kninu, recimo, tenk i svako drugo borbeno vozilo može se
neutralisati flašom benzina, a da ne govorimo o masi protivtenkovskih
mina, tromblona, ručnih reaktivnih bacača, topova i raketa, u kojima
RSK nije oskudevala. Hrvatski tenkovi su, medjutim, slavodobitno – bez
ijedne ogrebotine, ušetali u Knin i druge gradove i sela Krajine.

U
očekivanom, nikako iznenadnom napadu na RSK, hrvatska artiljerija i
rakete nemilosrdno su dejstvovali po nezaštićenim srpskim mestima, čime
je u praksi potvrdjivano da je Hrvatska istinski dosledan naslednik
fašističe Nezavisne Države Hrvatske čiji je krajnji cilj bio uništenje
svekolikog Srpstva. Normalno je, vojnički logično i opravdano da se,
ako postoje uslovi, napadaču uzvrati istom merom. Srbi u Krajini su
takve uslove imali, ali ih nisu iskoristili. Baci li se makar i površan
pogled na geografsku kartu i laiku će biti jasno da su mnoga područja u
Hrvatskoj mogla biti izložena snažnim vatrenim udarima artiljerijskih i
raketnih jedinica Vojske RSK. Pored šireg područja Zagreba,
potencijalni vojni, privredni i komunikacijski ciljevi koji su, imajući
u vidu raspord srpskih snaga u Krajini, mogli biti tučeni, bili su
prostori oko Splita, Šibenika, Zadra, Gospića, Karlovca, Siska,
Slavonskog Broda, Vinkovaca, Osijeka… Nije teško zamisliti kako bi
izgledali ti prostori, zahvaćeni dejstvima raketnih sistema,
artiljerijskih jedinica i avijacije. “Oluje” u tom slučaju ne bi bilo,
a ako bi posle toga i bilo pokušaja sa hrvatske strane, više bi ličila
na lagani povetarac, a euforično raspoloženje i rasplamsavanje
osvajaćkih apetita Franje Tudjmana i njegovih bojovnika, predstavljali
bi neostvareni san.


Nerazumni potezi

Povlačeći
se bezglavo ispred “Oluje”, Vojska RSK ostavila je Hrvatima brdo ratne
tehnike, municije, zaliha hrane i drugih materijalnih dobara. Hrvatskoj
je, pored ostalog, prepušten veliki broj tenkova, oklopnih
transportera, artiljerijskih orudja raznih kalibara i drugo savremeno
naoružanje i vojna oprema. Ta sredstva su Hrvati odmah stavili u
borbenu upotrebu, okrećući ih prema njihovim doskorašnjim vlasnicima.
Očigledno je da su vojni eksperti RSK i u ovom slučaju načinili
neoprostivu grešku. Jer, nije bila potrebna nikakva posebna mudrost da
se naoružanje, koje se nije moglo izvući, blagovremeno onesposobi ili
uništi. To u sličnim situacijama čine sve vojske na kugli zemaljskoj,
samo Vojska RSK, u bezglavom begu, nije to stigla da učini. Računajući
na sigurnu vojnu pomoć SRJ, nijedno skladište naoružanja i vojne opreme
nisu pripremili za evakuaciju ili uništenje. Nisu se čak potrudili da
onesposobe ili umište nišanske sprave i druga elektronska sredstva bez
kojih bi upotreba tenkova, artiljerijskih orudja i raketnih sistenm
bila nemoguća i koja bi, bar u prvo vreme, predstavljala gomilu
gvoždja. Medju Krajišnicima nije bilo, kao u nekim ranijim vremenima,
nijednog Milana Tepića, koji bi, žrtvujući sebe, digao u vazduh sve što
bi moglo da koristi neprijateljima njegovog naroda.

Imajući
sve u vidu, bizarno je da se i danas, povodom svake godišnjice,
“prežvakavaju” jedne te iste priče. Treba, osim njih, više iskustveno
govoriti o sopstvenim slabostima i evidentnim greškama počinjenim tokom
“Oluje”. Valja izvući odredjene pouke, samokritički se osvrnuti na sve
što nije bilo dobro tokom rata u RSK, kako nam se nikada više ne bi
ponavljale “Oluje” i srpski narod izlagao genocidu svojih vekovnih
dušmana. Nikada Srbi ne smeju dozvoliti da njihovi “narodni prvaci”, sa
svojim najbližim saradnicima, vojnim čelnicima i porodicama, ostave iza
svojih ledja kolone izgladnelog, uplašenog, nezaštičenog i
demoralisanog naroda.

_________________
Na Dnu Mora Pasje Krvi
Nazad na vrh Ići dole
http://vukodlak.magix.net/website
 
Naličje “oluje”
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Srpska Trobojka :: Zlocini nad Srbima-
Skoči na: