Srpska Trobojka

SRPSKI PATRIOTSKI SAJT
 
PortalPortal  PrijemPrijem  KalendarKalendar  GalerijaGalerija  Često Postavljana PitanjaČesto Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  PristupiPristupi  

Delite | 
 

 Zaboravljeni zločini

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Vukodlak
Admin
avatar

Muški
Broj poruka : 63
Godina : 45
Lokacija : Nova Pazova
Omiljeni Vojvoda : Omiljen Vojvoda
Datum upisa : 01.06.2008

PočaljiNaslov: Zaboravljeni zločini   Ned Jul 20, 2008 2:11 am




Zaboravljeni zločini

Prilog
gospodina Milorada Vukašinovića “Dati sve i ostati”, u kome, pored
ostalog, piše o slovenačkim zločinima na graničnom prelazu Holmec,
podstakao me je da se osvrnem na druge brojne zločine koje su počinili
Slovenci, a za koje niko do danas nije odgovarao. Slovenački pucnji u
ledja devetnaestogodišnjih i dvadesetogodišnjih vojnika koji su, ne
ugrožavajući nikog, krenuli na izvršenje vojničkih zadataka, ravni su
zločinima koje su muslimani počinili u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu,
a reprizirali posle toga u Tuzli. Ti zločini su ravni i onima
počinjenim u Medačkom džepu, baš kao i bestijalnom zločinu koje su
počinili “Škorpioni” nad sedmoricom mladih muslimana u Bosni.


Mnogi
zločini počinjeni u Sloveniji od paravojnih formacija, terorističkih
grupa i grupica i pojedinaca, ostali su do današnjih dana prekriveni
velom neprozirne tajne. Osim u nekim dokumentima Jugoslovenske narodne
armije (JNA), za širu su javnost primeri tih zločina do današnjih dana
ostali nepoznati. Nisu, medjutim, nepoznati haškim istražiteljima,
prethodnom i današnjem slovenačkom državnom rukovodstvu, baš kao i
srpskom, ali će u večnom sećanju ostati porodicama žrtava tih zločina.
Reč je o unapred planiranim zločinima čiji je cilj bio, bez obzira na
broj nevinih žrtava, razbijanje Socijalističke Federativne Jugoslavije
(SFRJ). Zločini tim više dobijaju na težini što su počinjeni grubim
kršenjem odluka savezne države, donetim 25. juna 1991. godine. Savezno
veće Skupštine SFRJ i Savezno izvršno veće (SIV), tog su dana jasno,
glasno i nedvosmisleno naložili JNA da, pored ostalog, spreči
prekrajanje Jugoslavije i promenu njenih granica, suprotstavljajući se
time jednostranoj izjavi Skupštine Slovenije od 8. maja 1991. godine.
Suština slovensčke izjave, koja nije imala snagu zakona, zasnivala se
na opredeljenju o jednostranom otcepljenju Republike Slovenije od
Jugoslavije, čime se ugrožavala teritorijalna celokupnost Jugoslavije,
njene državne granice i njen suverenitet u medjunarodnim odnosima.

Postupajući
u skladu sa odlukama navedenih saveznih organa, nešto manje od 2.000
pripadnika JNA krenulo je dva dana kasnije, 27. juna znači, na
izvršenje zadatka koji nije podrazumevao bilo kakva borbena dejstva.
Radilo se, praktično, o zadatku strogo ograničenog karaktera, koji je u
svakom pogledu bio u skladu sa odredbama Ustava SFRJ kojim se propisuje
da oružane snage štite nezavisnost, suverenitet, teritorijanu
celovitost i ustavni poredak zemlje. Pre polaska jedinica JNA na
izvršenje zadatka koji je podrazumevao obezbedjenje kontrole 35
kopnenih graničnih prelaza, jedne pomorske (Kopar) i jedne vazdušne
luke (Brnik), pravovremeno je obavešteno rukovodstvo Slovenije o
karakteru pokreta i zadatku JNA. Rukovodstvo Slovenije je, medjutim,
kao odgovor organizovalo masovno zaprečavanje komunikacija na pravcu
kretanja JNA i mobilizaciju svoje Teritorijalne odbrane, koja u
konkretnoj situaciji nije bilo ništa drugo osim paravojna formacija,
koja je, suprotno svim medjunarodnim zakonima rata, izvodila
terorističe akcije u pravom smislu te reči. A ta navodna republička
vojska, brojala je u tom trenutku 35.000 ljudi koji su organizovali
pravu hajku ne samo na vojnike koji su krenuli u obavljanje jednog
mirnodopskog zadatka, već su atakovali i na porodice starešina JNA, ne
štedeći čak ni žene i decu čija je jedina krivica bila što su članovi
porodica aktivnih vojnih lica.

Neposredno po prijemu obaveštenja
o zadatku JNA, slovenačko rukovodstvo, umesto da civilizovano prihvati
preporuke i odluke najviših organa savezne države, preduzima 26. juna
mere koje se, u najmanju ruku, mogu nazvati ne samo necivilizovanim,
već sasvim opravdano i varvarskim. U toku 26. juna, naime, na putu
prema austrijskoj granici, prisilni je zaustavljeno više od sto
teretnih domaćih i stranih vozila. Njima su zaprečene komunikacije
kojima je, sutradan, trebalo da u marševskoj koloni prodju pripadnici
JNA. Vozači su silom bili prinudjeni da ne napuštaju vozila koja su
služila kao štit slovenačkoj paravojsci koja se spremala da mučki
otvori vatru po koloni koja nije bila spremna za bilo kakvo učešće u
borbenim radnjama. Na taj su način, kako su kasnije utvrdili pravni i
vojni eksperti, grubo narušena pravila humanitarnog prava, jer su
zaustavljena vozila postala legitiman cilj napada, s obzirom da su
izgubila civilno svojstvo. Na kolonu JNA, koja se zaustavila pred tim
preprekama, brutalno je otvorena vatra iz svih oružja i orudja kojima
je raspolagala paravojska. Pripadnici regularne vojske bili su
prinudjeni da se brane od ničim izazvanog napada. U razmeni vatre,
stradali su tom prilikom i neki vozači silom zadržanih vozila. Njihovi
životi padaju na dušu donosioca zločinačke odluke da se vozači zadrže u
vozilima, mada je bilo očigledno da će postati nevine žrtve. Imena
organizatora ove neljudske akcije Slovenci skrivaju do današnjih dana.

Postavljanje
barikada na pravcu kretanja jedinica JNA je bio samo deo paklenog plana
slovenačkog rukovodstva u satanizovanju JNA i fizičkih likvidacija
njenih pripadnika. Na udaru su, kako se vidi, bili i članovi porodica
oficira i podoficira, kao i gradjani Slovenije koji se nisu slagali sa
takvom politikom svog republičkog rukovodstva. No, krenimo redom.
Paravojni sastavi Slovenije, instruisani iz vrha slovenačkih
republičkih i lokalnih vlasti, znali su da JNA neće upotrebiti otužje
tamo gde postoji i najmanja mogućnost ugrožavanja civilnog
stanovništva. Zato su ispred svojih oružanih sastava isturali žene i
decu i pod njihovom “zaštitom” otvarali vatru na vojnike i starešine
kojima, uvidjajući kukavički i nemoralna čin paravojske, nije padalo na
pamet da odgovore istom merom. Jedan u mnoštvu takvih primera je i
slučaj u Rožnoj dolini gde su Slovenci ispred sebe isturili nedužne
civile, uglavnom žene i decu, i iz takvog “borbenog poretka”
dejstvovali vatrom na vojnike koji nijednim jedinim potezom nisu za to
davali bilo kakav povod.

Pripadnici
slovenačke paravojske, uz blagoslov republičkih čelnika, nisu imali
milosti ni prema ranjenim vojnicima i medicinskom osoblju koje im je
priticalo u pomoć. U masi takvih primera, koje su registrovali
operativni i obaveštajni organi JNA, navešćemo samo nekoliko. Dr Vukica
Bulatović je sanitetskim vozilom, vidno i propisno obeleženim crvenim
krstom, pokušasla da dodje i ukaže pomoć ranjenim vojnicima na
graničnom prelazu Šentilj, koje su mučki, bez ikakvog povoda, napale
grupe beskrupoloznih ostrašćenika, opet uz blagoslov vlasti. Sanitetska
ekipa,sa doktorkom Bulatović na čelu, odmah je uhapšena i sprovedena u
zatvor u Pesnici. Saslušanje je trajalo više časova, a doktorki
Bulatović je ponudjeno da se pridruži slovenačkoj Teritorijalnoj
odbrani, transformisanoj u to vreme u paravojnu organizaciju. Pošto je
odbila njihov predlog, “civilizovani” Slovenci su joj dali rok od 24
časa da napusti Sloveniju. Ranjenim vojnicima na Šentilju nije pružena
nikakva medicinska pomoć.

Sličnu torturu doživeo jer i doktor
Senad Duraković u trenutku dok je pružao prvu pomoć povredjenim
pripadnicima JNA. Prekinut je u humanoj misiji i uhapšen. I njemu, kao
i njegovoj koleginici Vukici Bulatović, ponudjeno je da se pridruži
slovenačkim teritorijalcima. Ponos, dostojanstvo i vojnička obaveza,
medjutim, bili su jači od svih pritisaka. U znak protesta u zatvoru je
štrajkovao gladju. Nema podataka nažalost, o daljoj sudbini doktorke
Bulatović i doktora Durakovića.
Doktor Goran Golubović, koji je
takodje pružao prvu pomoć ranjenim vojnicima i starešina, prevozio je
sanitetskim vozilom teško ranjenog poručnika Darka Bulatovića. Na putu
prema bolnici, mučki, iz zasede na sanitetsko vozilo, koje je takodje
bilo propisno obeleženo, ispaljen je protivoklopni projektil. Teško
ranjen poručnik dobio je još teže povrede, a ranjen je i doktor
Golubović. Ni jednom ni drugom niko nije pružio neophodnu pomoć. Bio
je to još jedan od načina “viteškog” ratovanja dežele na putu do
otcepljenja od SFRJ.

Trebalo bi, zaista, mnogo prostora da se
navedu svi primeri brutalnog postupanja slovenačkih paravojnih sastava
prema vojnicima, starešinama i njhovim porodicama, sopstvenim
gradjanima koji nisu podržavali načine i primenu sredstava putem kojih
su nastojali da se otcepe od savezne države. Ipak, da bi se stekla
potpunija slika i o nekim srednjevekovnim metodama koje su primenjivali
prema zarobljenim vojnicima, saveznim pripadnicima unutrašnjih poslova
i carinicima, navodimo neke primere koji ilustruju svu brutalnost,
neljudski odnos i kršenje svih konvencija medjunarodnog ratnog prava.
Neki od tih primera prevazilaze čak i užase fašističkih logora u Drugom
svetskom ratu.

Medju zatvorenicima u Kazneno-popravnom domu Dob
pri Mirni, kako navode vojni izvori, nalazilo se više teških bolesnika:
kapetan Sahudin Lalić, sa akutnim pogoršanjem čira i teškom depresijom;
Rade Otašević, potpukovnik koji je uhapšen neposredno posle izvršene
operacije, u vreme dok je bio kući na bolovanju sa inficiranom ranom i
visokom temperaturom; Dragan Blagojević, sa zagnojenom prostrelnom
ranom u predelu ramena i podlaktice i visokom temperaturom. U veoma
teškom zdravstvenom stanju bili su osim njih i pukovnik Vučković,
kapetan I klase Blagoje Mirović, zastavnik I klase Petar Radan,
potpukovnik Milan Saračević, vodnik I klase Šaćir Bećiri i major
Djordje Petrović. U svim civilizovanim zemljama čak se i najtežim
zločincima u takvim slučajevima ukazuje neophodna medicinska pomoć, ali
za deželu to ne važi. Upravnik ovog kazamata, kao da je na
specijalizaciji bio kod samog Mengelea, hladnokrvno kaže da mu je
poznato zdravstveno stanje pomenutih lica, “ali da je to zatvor, a ne
bolnica”. Kakav je odnos u ovom zatvoru-logoru bio prema ljudima
zatvorenim bez ikakve krivice, svedoči pukovnik doktor Milan Vrbanić,
koji je posle obilaska ovog srednjevekovnog kazamata izjavio: “Opšti
uslovi smeštaja su izrazito loši. Smešteni su u samicama po dva, ili u
zatvorskim sobama sa po 12 ležaja – nabijeni kao sardine…”

Zastavnik
Momir Stojanović i još neke staređšine JNA uhapšeni su i odvedeni u
zatvor u Domžalama. Posle dugotrajnog ispitivanja, uzimanja otisaka
prstiju i slikanja, zastavniku i ostalim zatvorenicima su vezane ruke,
ukrcani su u kontejner-furgon na motornom vozilu, radi prebacivanja u
napušteni rudnik Dol pri Hrasniku. U toku prevoženja, zbog nedostatka
kiseonika i prisustva izduvnih gasova – ugljendioksida, mnogi su tokom
puta izgubili svest. Ni tada im nisu odvezane ruke. U katakombama
napuštenog rudnika, smešteni su u prostoriji od 30 metara kvadratnih,
bez vode i toaleta u kojoj je već bilo smešteno više od sto uhapšenih.

Slovenci
su, da zaključimo, prekršili sve što se naziva čovečnošću i humanošću.
Vrlo se dobro znaju i naredbodavci i izvršioci navedenih i mnogih
drugih poznatih i nepoznatih zločina. Slovenci i Hag o svemu mudro
ćute. Poznato je i zašto. Nije jasno, medjutim, što im se u ćutanju
pridružuje i država Srbija, mada ljudi koji stoje na njenom čelu vrlo
dobro znaju da ratni zločini ne zastarevaju – kao što ne zastarevaju
rane roditelja izginulih mladih vojnika i starešina JNA.






_________________
Na Dnu Mora Pasje Krvi
Nazad na vrh Ići dole
http://vukodlak.magix.net/website
 
Zaboravljeni zločini
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Srpska Trobojka :: Zlocini nad Srbima-
Skoči na: